ALEKSANDRA MLADENOVIĆ
PISMO NEROTKINJI
Napiši mi
Onu tajnu nad svakom drugom
Piši mi
O tetrebima
Kako li zavole
Kako li nam se smeju
Sa nekog uzvišenog mesta
Nama,
Nadmudrenim mudracima
Nezalečivim lekarima
Neispisivim piscima
Sa neke neucrtane visoravni
Napiši mi
Po nabusitim tišinama
Isitinu onu nad svakom drugom…
Prostri mi slova
O hijenama
Kako li omrznu
Kako li nam se cerekaju
Iz neke provaljene lešine
Nama
Beživotnim boemima
Raspetim neznabošcima
Pokornim oholnicima
Sa nekog proburaženog čistilišta…
Napiši mi
U pismu nerotkinj i-
Onu zabludu nad svakom drugom…
Piši mi
O idolima
Kako li okamene
Kako li nam se razrođuju
Sa nekih uplakanih toplih dojki
Nama
Rasturenim niskama perli
Raskrinkanim šarlatanima
Razvedenim supružnicima
Sa neke osunčane gromade mraka…
Napiši mi
Na procepanoj mreni
Onu javu nad svakom drugom…
Piši mi
O jadnicima
Kako li proklinju
O himnama
Kako li nam ih žedne želje poje
O maslačcima
Kako u nedohvatna nebesa gledaju
U tapiseriju tuge - pogledom kiklopa…
I o paunima međ’ šakalima
I o jezicima međ’ sabljama
I o niočemu između svega
Piši mi
U pismu nerotkinji…
N E R E Č E N O
Čudance moje,
oktobra ovog,
više no ijednog do sada,
nada se usidrila u čađ i smolu
dobujući
dolaziš
dolaziš
Cerekavo čudo moje,
jeseni ove,
kao nijedne do sada,
život se ugnezdio u rebra i misli
šapućući
goniš
goniš
Čudovišna silo moja,
starosti ove,
poput nijedne do sada,
usudi se probudili iz kome i snega
grmeći
tu si
tu si
Nerecivo čudo moje,
pesništva ovog,
kao nijednog do sada,
golotinja se svila u juče i sutra
razdirući
da te nije
da te nije
Čudance moje,
pijanstva ovog,
više no ijednog do sada,
gladi su se usekle u tkiva i mleka
dobujući
dolaziš
dolaziš
P O T R A G A
Koga to tražimo
u oblakoderima od kušnji,
među poderotinama streha,
šćućureni i prestravljeni,
pod krilima ranjenih golubova,
beličastih bosih šetača.
u oblakoderima od kušnji,
među poderotinama streha,
šćućureni i prestravljeni,
pod krilima ranjenih golubova,
beličastih bosih šetača.
Koga to tražimo
po papirnim pljuskovima,
između kože i tmine stvarnosti,
bremeniti i zamagljeni,
pod suncokretima pognutih kruna,
zlatastih čuvara obronaka.
po papirnim pljuskovima,
između kože i tmine stvarnosti,
bremeniti i zamagljeni,
pod suncokretima pognutih kruna,
zlatastih čuvara obronaka.
Koga to tražimo
pod kišobranima nejači,
mešu olucima raskrovljenih luka,
zavedeni i čudovišni,
u bezverju kometa i neba
purpurnih, neispisanih lagarija.
pod kišobranima nejači,
mešu olucima raskrovljenih luka,
zavedeni i čudovišni,
u bezverju kometa i neba
purpurnih, neispisanih lagarija.
Koga to tražimo
po smehotresima od jada,
među žicama nesputanosti,
mi, gubitnici uljuljani
pod ogrtač tišine u dobi
surih, neizgovorenih godina.
po smehotresima od jada,
među žicama nesputanosti,
mi, gubitnici uljuljani
pod ogrtač tišine u dobi
surih, neizgovorenih godina.
Koga to tražimo
u oblakoderima od pepela,
među seljanima šuma,
grleni i zagubljeni
po bogazama bludnih golubova,
beličastih bosonogih šetača.
u oblakoderima od pepela,
među seljanima šuma,
grleni i zagubljeni
po bogazama bludnih golubova,
beličastih bosonogih šetača.
SVAKA JE PESMA
Svaka je pesma molitva jedna
u koju duše se žedne spleše
i kojom dišu bića nam čedna
za koju sve biva, biće i beše.
*
K’o jedna vazda vrve u nama,
u isto Sunce boje sve trnutke
to vodom istom ispira se tama
za kojom vapi se mučno i ćutke.
*
Svaka je pesma jedno uzvišenje
sa koga se vidi sve čistije, šire
i koji nas mami k’o milo opsenje
za kojim se rado u vise ponire.
*
K’o jedna sve nisu drugoj slične
u njima se sušta svemisao skrila
i skupa pletu od pamtiveka vične
molitvenu tajnu milotkanih sila.
*
Svaka je poema jevanđelje novo,
u koje se tope snage zadnje naše
i kojem nas veže nadivnije slovo
za koje sve daju, daće i daše.
TU
Tu,
gde kit ubica,
od prstiju tvojih
od pamuka niti sklupčanih,
spava,
čekam te, kugo,
od košmara krika raspletenih,
od ničijeg časa,
sva gromoplava,
gde kit ubica,
od prstiju tvojih
od pamuka niti sklupčanih,
spava,
čekam te, kugo,
od košmara krika raspletenih,
od ničijeg časa,
sva gromoplava,
tu,
gde kretnje tvoje,
od kockara gorih,
od dugmadi rebara slupanih,
tuku,
vrebam te,gubo,
od praoluje prsa raspuštenih,
od golotinje sna
nakolenčenih ti ruku.
od kockara gorih,
od dugmadi rebara slupanih,
tuku,
vrebam te,gubo,
od praoluje prsa raspuštenih,
od golotinje sna
nakolenčenih ti ruku.
Tu,
gde lovine beg,
od prtina tvojih
od železnih struna neljubljenih,
biva,
pucam u telo smrti,
od vajkada tkiva rastočenih,
od neuke svemoći,
sva modrosiva,
gde lovine beg,
od prtina tvojih
od železnih struna neljubljenih,
biva,
pucam u telo smrti,
od vajkada tkiva rastočenih,
od neuke svemoći,
sva modrosiva,
tu,
gde zglobova tvojih,
od gibkih zločesti
od satenastih mreža ispletenih,
nema,
cepam minute života,
od treptaja za tobom nebrojenih,
od nagosti jave,
sva mrvogolema,
gde zglobova tvojih,
od gibkih zločesti
od satenastih mreža ispletenih,
nema,
cepam minute života,
od treptaja za tobom nebrojenih,
od nagosti jave,
sva mrvogolema,
tu,
gde savršeni svet,
od razjedinjenosti naše,
od zveketa zuba škrgutavih,
grobuje,
iskopavam te, ljubavi,
od bljeskova bedara oživljenih,
tu,
baš tu ti,
plavogroma robuje.
gde savršeni svet,
od razjedinjenosti naše,
od zveketa zuba škrgutavih,
grobuje,
iskopavam te, ljubavi,
od bljeskova bedara oživljenih,
tu,
baš tu ti,
plavogroma robuje.
I NIKO DO MENE
Klizim po glatkoj površini
Zaluda,
Pokuda
I osuda.
Svoj sam zaluđenik,
Sebe kudim
Sebi sudim
I niko do mene to ne ume bolje.
Plutam po kristalnoj površi
Očaja
Beskraja
I jecaja.
Svoj sam očajnik
Sebi beskrajnik
Sebe jecam
I niko do mene i moje nevolje.
Obitavam pod prozirnom ljuskom
Greha
Smeha
i eha.
Svoj sam grešnik
Satrt smehom
Svojim ehom
I niko do mene to umeti neće.
Bauljam pod bistrom kapom
Svoda
Poroda
I izroda.
Svoj sam svodnik
Sebe porod
Sebi izrod
I niko do mene i moje sreće.
SPAVA LI
Usnula nebesa, golubi i mravi.
Ovladala nemoć svaku volju gazi,
i jabuka stara noćeva u travi.
Spava li i zumbuul otkinut, u vazi?
Zažmurile senke, pauci, sokaci.
Poharala bezdan, svaku dušu opi,
i čokoti divlji nemuju u šaci.
Spava li i ponoć, oči da li sklopi?
Utonula čula, pokreti i glasi.
U ropstvu od snova sve najtiše biva,
i topola vita nekom javu gasi.
Spava li i ljubav, kipuća i živa?
Zaćutale misli, praporci i reke.
Ugasila neman zadnje budno oko,
i rovac se gnezdi u postelje meke.
Spava li i sudba u nama duboko?
Usnula su gnezda, košnice i lale.
Umiruć’ bez smrti sve opojno diše,
i grančice dunjca u smiraj su pale.
Samo ja ne spavam, tu me nije više.
НОЋАС САМ ПРУТ
И дрхутав и трепетљив,
гладак, млад и крут,
тек откинут, јоште жив,
ја, сувљиви, ноћас сам прут.
Без изданка, заборављен,
пуцајућ на додир шака,
поветарцем мржње гољен,
ноћас прут сам, трска лака.
И крастав, ни бор ни дрен,
у сред кичме распукнут,
тек усмрћен, јоште снен,
ја, глогов, ноћас сам прут.
Без постеље, оскрнављен,
рачвајућ на звук тишине,
бујицама гроза гоњен,
ноћас прут сам, шиб истине.
И распаљив и сагорив,
храпав, стар и крт,
тек пресвис’о , јоште крив,
ја ноћас сам, горак прут.
Са плећима и престрашен,
грцајућ на призор јутра,
потресима снова спашен,
ноћас прут сам, стабло сутра.
И проклињућ и пркосив,
грбав, горд и шут,
тек искршен, и још крив,
ја осуђени,ноћас сам прут.
Несвестан и неусправан,
у сред блата окуражен,
кишом снега израњаван,
ноћас прут сам, сав погажен.
И напрегнут и пометен,
крепав, туђ и одгурнут,
тек саломљен, јоште трен,
ја плесњави, ноћас сам прут.
Без спомена и бестидан,
премирућ на освит дана,
вејавицом коби клан,
ноћас прут сам, жива рана.
И дрхутљив и треперав,
крају , меки топли скут,
тек распорен, јоште прав,
ја ноћас сам, стасит прут.
Стасао за длан и пести,
стасао за цичу мрака,
поветарац ће ме сплести,
ноћас прут сам, травка јака.
Невидљив и несадржан,
кипућ, попут Сунца жут,
тек укопан, јоште кужан,
ноћас, ја сам блудни прут.
Непролазна ноћи цури,
нек ‘ осване судња зора,
и док мирна вечност јури,
овај прут је стићи мора.
Заспали су прути твоји,
осим будног, што још чека,
тек откинут, још постоји.
Ноћас прут сам, храст довека.
PROČITAĆEŠ
Pročitaćeš, srećom, šta piše u meni,
kad kraj duše tople, ti, umoran kloneš
i treptajem svojim nestaneš u seni,
k’o u bezdan rajski, dok, čitajuć’, toneš.
Razaznaćeš, očas, šta u meni sanja,
iskrojena tobom, ova, mašta pusta,
kad u mrklo doba,međ’ krošnajma granja
pohrlim da sretnem, oči ti, i usta.
Začućeš, baš utom, šta u meni tuče,
izronjeno srce, mak raspuk’o bije,
kad budućeg trunje, stasa divom juče
samo će se kazat’ što nam danas krije.
Naslutićeš smeškom, šta u meni luta,
dok utrtom stazom od dodira skitaš
i hrabrošću svojom, sve do kraja puta,
ljubiš stope naše i ništa ne pitaš.
Ovenčaćeš noći, što u meni zore
u purpure prve, orošene s tobom,
kad uroniš prste u duboke dvore,
k’o u zdenac tajni, kog zaklesmo grobom.
Razumećeš trenom, šta u meni kažu
sve pučine krotke dok pene kraj trava,
kad ponoćnim mukom, zvezde čedno slažu
i u smrti slatkoj, nema krošnja spava.
Prećutaćeš, ako, šta šapće u meni,
kad utihne zadnja zebnja, ta, i ćuk,
dok drhtajem kojim sve predasmo seni,
nad gresima našim, bdije gromki muk.
Pročitaćeš lako, šta u meni piše,
kad kraj mokrog čela, ti , u čežnji traješ,
i trzajem kojim baš sve teško diše,
k’o u večnom krugu, uzimaš i daješ.
.JPG)
